Мошковские, князья

Автор Без­но­сюк Сер­гій Миколайович

Загальні відомості

МОШ­КОВ­СКИЕ И КОМА­РИЦ­КИЕ — кня­же­ский род в Вели­ком кня­же­стве Литов­ском, наи­бо­лее веро­ят­но ветвь кня­зей Баби­чей Друц­ких. Вла­де­ли уде­лом с цен­тром в селе Мош­ко­во в Оршан­ском пове­те. Так­же вла­де­ли с. Кома­ри­чи (Кома­ри­ца) в Оршан­ском пове­те. Друцк, Мош­ка­ва і Кама­ры­чы некалі ўтва­ралі адзін з удзе­лаў, на якія пад­зя­ля­ла­ся Друц­кае княст­ва. Род угас до 1509, Мош­ко­во в сере­дине XVI века пере­шло к кня­зю Андрею Ива­но­ви­чу Друц­ко­му-Озе­рец­ко­му. Вольф отно­сил их к потом­кам кня­зей Полоцко-Витебских.

Выдви­гая вер­сию о том, кто имен­но являл­ся «пред­ком» кня­зей Мош­ков­ских, мож­но обра­тить вни­ма­ние на сле­ду­ю­щею запись в 3‑й кни­ге запи­сей Литов­ской мет­ри­ки: «Кн(я)зю Федъ­ку у Рус­кой воло­сти зем­ля у Мов­ко­ве, Семе­но­ва Неми­ро­ви­ча. Самъ вел(икий) кн(я)зь. Инъдик(т) 9.».[1] Логич­но пред­по­ло­жить, что Рус­кая волость это Рош­ская волость («во у Рши»). Одна­ко Мов­ков на Рши не наблю­да­ет­ся. Мож­но пред­по­ло­жить, что здесь запи­са­но испор­чен­но назва­ние с. Мош­ко­ва – центр вла­де­ний кня­зей Мош­ков­ских. И самое инте­рес­ное, что до сих пор воз­ле него есть д. Неме­ро­во, веро­ят­но, та самая «зем­ля Семё­но­ва Неми­ро­ви­ча». Через одну запись в кни­ге запи­са­но: «Кн(я)зю Федъ­ку Баби­чу два ч(о)л(о)веки у Витебъ­скои воло­сти на его озе­ре, на сере­ди Корот­ни. Пр(иказ) пана Кга­сто­втов, вое­во­ды вилен­ско­го. Инъдик(т) 9.»[2] Веро­ят­но, дата пожа­ло­ва­ния судя по индик­ту и по упо­ми­на­нию Яна Гашто­вта 1446 год. Очень веро­ят­но, что эти два пожа­ло­ва­ния отно­сят­ся к одно­му и тому же Федь­ку Бабичу.

Маёнт­кі тых, хто памёр аль­бо заста­ваў­ся ў эмі­гра­цыі, пера­да­валі­ся ў іншыя рукі. Пры Даў­гірд­зе літоўс­ка­му пану Міла­шу Вой­швілаві­чу было пера­дад­зе­на сяло Сян­но “на Рши и у Обол­цох” (на тэры­то­рыі Або­лец­кай волас­ці Аршан­ска­га паве­та), нале­жаў­шае раней Васі­лю Бабі­чу – сыну Іва­на Бабы, які, павод­ле іншых кры­ніц, разам з баць­кам з’ехаў у Мас­к­ву. Маён­так Прых­а­бы, вот­чы­на інша­га сына Іва­на Бабы – Кан­стан­ці­на Бабі­ча – быў пера­дад­зе­ны кня­зю Фёда­ру Адзін­ц­э­ві­чу.[3] Сам пан Даў­гірд в пери­од сво­е­го вилен­ско­го вое­вод­ства (1434–1443) атры­маў “у вот­чы­ну” маёнт­кі Цяце­рын і Мош­ка­ва[4], з якіх апош­ні, маг­чы­ма, раней нале­жаў камус­ці з кня­зёў Друц­кіх. По всей види­мо­сти, это было свя­за­но с отъ­ез­дом в 1436 г. в Моск­ву кня­зя Ива­на Бабы с сыно­вья­ми. Мож­но пред­по­ло­жить, что око­ло 1446 года кн. Федь­ко Бабич вер­нул­ся на служ­бу к вели­ко­му кня­зю Литов­ско­му и явля­ет­ся наи­бо­лее веро­ят­ным родо­на­чаль­ни­ком кня­зей Мошковских.

Історична географія

Кня­зья Мош­ков­ские име­ли вла­де­ния в трех местах. По-пер­ше це сама Мош­ко­ва. Сярод спад­чы­ны Прых­аб­скіх паз­ней (ужо пас­ля зга­сан­ня муж­чын­с­кай галі­ны роду) пры­га­д­ва­юц­ца Сялец, Мош­ка­ва і Лама­чын на левым бера­зе таго ж Адро­ва, Куцей­на на Дня­п­ры ля самай Оршы, а так­са­ма Обаль і Госмір у Віцеб­скім паве­це. [5] Не выклю­ча­на, што нека­то­рыя з гэтых маёнт­каў не ўва­х­од­зілі ў пер­ша­па­чат­ко­вую спад­чы­ну Кан­стан­ці­на Бабі­ча, а былі набы­ты ім ці яго нашчад­ка­мі паз­ней. Аднак пра іх даў­нюю пры­на­леж­на­сць да Друц­ка­га княст­ва ўскос­на свед­чы­ць тое, что ў інвен­та­ры 1562 г. гэтыя абша­ры пазна­ча­ны як нале­жа­чыя да маёнт­ка Мош­ка­ва.[6] Ёсць шэраг дока­заў таго, што гэты маён­так у сваю чар­гу нале­жаў да Друц­ка не паз­ней 1430‑х гг.

Дру­гий обшар земель нахо­ди­вся паміж Люба­шан­скім ста­ро­ствам, ула­дан­ня­мі ўда­вы кня­зя Міт­кі Зуб­равіц­ка­га і ўда­вы пана Іва­на Хад­кеві­ча. На пачат­ку 1480‑х гг. цей маєток нале­жав кня­гі­ня Фёда­ра­ва Мош­каўская. Што да ціх зямель, памеж­ных з ула­дан­ня­мі Іва­на­вай Хад­кеві­ча­вай і Люба­шан­скім ста­ро­ствам, то імі мусі­ла быць ней­кая част­ка буй­но­га маёнт­ка Ста­ры Быхаў, абшар яко­га сягаў на захад­зе за раку Дру­ць, да ўсход­няй част­кі Клі­чаўска­га раё­на, дзе суты­каў­ся з Люба­шан­скім ста­ро­ствам. Не выклю­ча­на, што ўла­дан­ні Іва­на Хад­кеві­ча ў Ста­рым Быха­ве (паз­ней гэта была адна з галоў­ных вот­чын яго нашчад­каў) так­са­ма спяр­ша нале­жалі да ней­кай згаслай галі­ны Друц­кіх. У Дзміт­рыя Сякі­ры Зуб­равіц­ка­га завяш­чан­ні на кары­с­ць жон­кі і дзя­цей пры­га­д­ва­юц­ца два­ры Зуб­р­э­вічы і Хімы (на пра­вым бера­зе Дня­п­ра, паміж Друц­кам і Оршай), а так­са­ма адда­ле­ныя Быхаў (паз­ней­шы Новы Быхаў), Добас­на (у сучас­ным Кіраўскім раёне) і дан­нікі ў Тур­цы (сярод зем­ляў тага­час­най Свіслац­кай волас­ці, зараз у Клі­чаўскім раёне).

Третій маєток нахо­ди­ли­ся в Комаричах.
Спад­чын­ні­ца­мі кня­гіні Фёда­ра­вой Мош­каўской былі Баг­да­на, жон­ка кня­зя Міха­ла Кама­рыц­ка­га, і Ган­на, жон­ка кня­зя Міха­ла Жыж­эм­ска­га, якія састу­пілі пану Аль­бр­эхту Гаштаўту свой маён­так Кама­ры­чы (у сён­няш­нім Быхаўскім раёне, неда­лё­ка ад Нова­га Быха­ва). [7] З выш­эйз­га­да­най спад­чы­ны кня­гіні Мош­каўс­кай Кама­ры­чы сапраў­ды непа­ср­эд­на межа­валі з Новым Быха­вам, тага­час­ным ула­дан­нем уда­вы кня­зя Зуб­равіц­ка­га. Пры гэтым адзін з дар­чых запі­саў Ган­ны Жыж­эм­скай, склад­зе­ны каля 1531 г. у Мош­ка­ве (што свед­чы­ць пра пры­на­леж­на­сць ёй і гэта­га паселіш­ча) пры­га­д­вае так­са­ма “части спад­ку в добрах Одруц­ких”.[8] Зна­чы­ць, Друцк, Мош­ка­ва і Кама­ры­чы некалі ўтва­ралі адзін з удзе­лаў, на якія пад­зя­ля­ла­ся Друц­кае княства.

Вла­де­ния друц­ких кня­зей XV в. Автор Носе­вич В. Л.

Дач­ка Дзміт­рыя Сякі­ры Мары­на, на якую з пры­чы­ны адсут­на­сці сыноў перай­шлі ўсе яго маёнт­кі, вый­ш­ла за кня­зя Сямё­на Сямё­наві­ча Траб­ска­га з роду кня­зёў Галь­шан­скіх. Пера­жы­ў­шы мужа і адзі­ную дач­ку (жон­ку літоўска­га пана Мар­ці­на Гаштаўта), яна ў 1496 г. завяш­ча­ла свае вот­чы­ны ўну­ку – Аль­бр­эхту Мар­ці­наві­чу Гаштаўту[9] (таму сама­му, які паз­ней прыд­баў сумеж­ныя Кама­ры­чы з удзе­лам у Друц­ку). Дар­эчы, яму ж нале­жа­ла і част­ка Ста­ра­га Быха­ва (у пры­ват­на­сці, сяло Алень ля мяжы сучас­на­га Магілёўска­га раё­на з Быхаўскім), з‑за якой яго сын Станіслаў у 1541 г. меў спра­ву з Аляк­сандрам Іва­наві­чам Хад­кеві­чам[10] Вера­год­на, гэта была якраз тая спад­чы­на кня­гіні Мош­каўс­кай ля мяжы Люба­шан­с­кай волас­ці, што перай­ш­ла ад яе дзя­цей да Гаштаўта. Так, ужо ў 15 ста­годдзі ўсе маёнт­кі Дзміт­рыя Зуб­равіц­ка­га перай­шлі да яго ўну­ка па жано­чай лініі – пана Мар­ці­на Гаштаўта. Тады ж іншыя част­кі вот­чын ней­кім чынам апы­нулі­ся ў руках кня­зёў Мош­каўскіх (Кама­рыц­кіх) і паноў Хад­кеві­чаў, кня­зёў Адзін­ц­э­ві­чаў, кня­зёў Ямантавічаў-Падбярэзкіх.

З паз­ней­шых пад­зей выні­кае, што част­ка Быха­ва і Мош­ка­ва ўва­х­од­зі­ла так­са­ма ва ўдзел Васі­ля Крас­на­га. Паколь­кі Іван Крас­ны не пакі­нуў пра­мых нашчад­каў, астат­нія дзве трэці яго вот­чын былі пад­зе­ле­ны паміж іншы­мі галі­на­мі роду Друц­кіх і нават іх родзі­ча­мі па жано­чай лініі. Як мож­на мер­ка­ва­ць, сяст­ра Іва­на была жон­кай полац­ка­га баяры­на Баг­да­на Быст­р­эй­ска­га. Сын апош­ня­га Яцка Баг­да­навіч у 1542 г. пры­га­д­ваў “спа­док по деду Васи­лю Крас­ном”, які пры­паў на яго пас­ля маці. У гэтую спад­чы­ну ўва­х­од­зілі маёнт­кі Быхаў і Мош­ка­ва (даклад­ней – част­кі ў іх).[11]

Інвен­тар Друц­ка­го зам­ка паказ­вае, наколь­кі раз­д­раб­ніла­ся Друц­кае княст­ва да сяр­эд­зі­ны 16 ста­годдзя. Пры гэтым у ім не пры­га­д­ва­юц­ца маёнт­кі, што некалі нале­жалі кня­зям Прых­аб­скім і Дзміт­рыю Зуб­равіц­ка­му, а так­са­ма част­кі, пры­на­леж­ныя да Галь­цо­ва і Баг­ры­на­ва кня­зёў Адзін­ц­э­ві­чаў, Рэпу­ха­ва паноў Ілліні­чаў і ўла­дан­няў кня­зёў Мош­каўскіх. Нап­эў­на, іх сувязь з Друц­кім зам­кам і пад­т­рым­кай яго ўма­ца­ван­няў была ўжо стра­ча­на, хаця раней, нага­да­ем, “част­ка спад­чы­ны ў добрах Друц­кіх” адно­сіла­ся, пры­нам­сі, да маёнт­ка Камарычы.

Основне дже­ре­ло; Носе­вич В. Друц­кае княст­ва і князі Друц­кія (2000) // Друцк ста­ра­жыт­ны: Да 1000-годдзя ўзнік­нен­ня гора­да. – Мінск, 2000. С. 49 – 76.

Поколінний розпис

I генерація

КН. ФЕДОР ИВА­НО­ВИЧ БАБИЧ ДРУЦ­КИЙ

«Кн(я)зю Федъ­ку у Рус­кой воло­сти зем­ля у Мов­ко­ве, Семе­но­ва Неми­ро­ви­ча. Самъ вел(икий) кн(я)зь. Инъдик(т) 9. ... Кн(я)зю Федъ­ку Баби­чу два ч(о)л(о)веки у Витебъ­скои воло­сти на его озе­ре, на сере­ди Корот­ни. Пр(иказ) пана Кга­сто­втов, вое­во­ды вилен­ско­го. Инъдик(т) 9.»[1]

W XV‑t.ym wieku żył kniaź Fedor Moszkowski, którego wdowa kniahinia Fedorowa Moszkowska, władała pod koniec panowania króla Kazimierza ziemiami graniczącemiz włością Luboszańską, ziemiami pani Iwanowej Chodkiewiczowej i kniahini Mitkowej Żubrewickiej oraz pana Stanisława Janowicza Miszkowicza łowczyca hospodarskiego.[12] Z udziału jaki jedna z kniažen Moszkowskich miała w dobr Druckich, wynika, że albo sam kniaź Fedor albo jego żona należeli do kniaziów Druckich.

Сярод спад­чы­ны Прых­аб­скіх паз­ней (ужо пас­ля зга­сан­ня муж­чын­с­кай галі­ны роду) пры­га­д­ва­юц­ца Сялец, Мош­ка­ва і Лама­чын на левым бера­зе таго ж Адро­ва, Куцей­на на Дня­п­ры ля самай Оршы, а так­са­ма Обаль і Госмір у Віцеб­скім паве­це [53]. Не выклю­ча­на, што нека­то­рыя з гэтых маёнт­каў не ўва­х­од­зілі ў пер­ша­па­чат­ко­вую спад­чы­ну Кан­стан­ці­на Бабі­ча, а былі набы­ты ім ці яго нашчад­ка­мі паз­ней. Аднак пра іх даў­нюю пры­на­леж­на­сць да Друц­ка­га княст­ва ўскос­на свед­чы­ць тое, что ў інвен­та­ры 1562 г. гэтыя абша­ры пазна­ча­ны як нале­жа­чыя да маёнт­ка Мош­ка­ва [54]. Ёсць шэраг дока­заў таго, што гэты маён­так у сваю чар­гу нале­жаў да Друц­ка не паз­ней 1430‑х гг.

Ж., ...... ...... ...... (нач.1480‑х).

II генерація

КН. ИВАН ФЕДО­РО­ВИЧ МОШКОВСКИЙ

в реест­ре о при­ви­леи при­но­ше­ния за упо­кой усоп­ших за 1554 год Кие­во-Печер­ской Лав­ре упо­мя­нут князь Мош­ков­ский Иван Фёдорович.

III генерація

КН. МИХА­ИЛ ...... МОШКОВСКИЙ

Со смер­тью Миха­и­ла Мош­ков­ско­го кня­же­ские вла­де­ния были раз­де­ле­ны меж­ду его сёст­ра­ми и вдо­вой (имя неизв.), кото­рые сов­мест­но рас­по­ря­жа­лись Мош­ко­вом по третям.

Michał umarł bezpotom nie pozostawiając wdowę kniahinię Michałowę Moszkowską, którą siostry mężowskie i ich małżonkowie, a mianowicie bojaryn hospodarski Buben z żoną i swojakiniami (siostrami żony), Bohdaną Ždanową Jackowicza i kniaźną Hanną, pozywają 1509 r. o majątki nieboszczyka brata ich kniazia Michała Moszkowskiego, bezpotomnie zmarłego. Kniahinia ze swej strony dowodziła, że trzyma te majątki w summie 400 kop groszy, zapisanych jej przez męża, więc wyrokiem królewskim postanowiono, pozostawić ją przy majątkach, tylko w razie powtórnego zamążpójścia, krewnimęża mają prawo zwrócić jej 400 kop groszy i odebrać majątki, o których polecono wywiedzieć się kniaziom Fedorowi Iwanowiczowi Żesławskiemu i Andrzejowi Konstantynowiczowi Prichabskiemu.[13] Jeszcze w 1533 r. kniahinia Moszkowska pozywała Aleksandra Chodkiewicza o bliskość swą do majątku Komarycze.[14]

КНЖ. ....... ...... МОШКОВСКАЯ
(1509)

Kniahinie Mlichalewe Moszkowskoj siostry mężowskie i ich małżonkowie, a mianowicie bojaryn hospodarski Buben z żoną i stwojakiniami (siostrami żony), Bohdaną Żdanową Jackowicza i kniażna Hanną, pozywają 1509 r. o majątki neboszczyka brata ich kniazia Michała Moszkowskiego, bezpotomnie zmarłego. Kniahinia ze swej strony dowodziła, że trzyma te majątki w summie 400 kop groszy, zapisanych jej przez męża, więc wyrokiem królewskim postanowiono, pozostawić ją przy majątkach, tylko w razie powtórnego zamążpójścia, krewni męża mają prawo zwrócic jej 400 kop groszy i odebrać majątki, o których polecono wywiedzieć się kniаziеm Fedorowi Iwanowiczowi Zesławskiemu i Andrzejowi Konstantynowiczowi Prichabskiemu.[13]

М., ...... ....... БУБЕН, боярин.

КНЖ. БОГ­ДА­НА ...... КОМА­РИЦ­КАЯ (1509, 1534)

Kniahinie Mlichalewe Moszkowskoj siostry mężowskie i ich małżonkowie, a mianowicie bojaryn hospodarski Buben z żoną i stwojakiniami (siostrami żony), Bohdaną Żdanową Jackowicza i kniażna Hanną, pozywają 1509 r. o majątki neboszczyka brata ich kniazia Michała Moszkowskiego, bezpotomnie zmarłego. Kniahinia ze swej strony dowodziła, że trzyma te majątki w summie 400 kop groszy, zapisanych jej przez męża, więc wyrokiem królewskim postanowiono, pozostawić ją przy majątkach, tylko w razie powtórnego zamążpójścia, krewni męża mają prawo zwrócic jej 400 kop groszy i odebrać majątki, o których polecono wywiedzieć się kniаziеm Fedorowi Iwanowiczowi Zesławskiemu i Andrzejowi Konstantynowiczowi Prichabskiemu.[13]

Wyszła na stępnie za niejakiego Michała, który od żoninego majątku Komarycze przezwał sie Komaryckim. Według popisu 1528 r. pan Aleksander Iwanowicz Chodkiewicz ma postawić w razie wojny dwa konie, za ludzi kniahini (!) Komaryckiej, będącej u niego w opiece.[15] W 1533 r. kniażna Bohdana żona Michała Komaryckiego zapisuje po śmierci swej temuż Aleksandrowi Chodkiewiczowi marszałkowi, 400 kop groszy wiana sweg na dobrach Komarycze.[16]

∞, 1°, ЖДАН ЯЦКОВИЧ.

∞, 2°, МИХА­ИЛ ...... КОМА­РИЦ­КИЙ (1510, †1510/1528)

КНЖ. АННА ...... МОШ­КОВ­СКАЯ (1509, 1533)

Kniahinie Mlichalewe Moszkowskoj siostry mężowskie i ich małżonkowie, a mianowicie bojaryn hospodarski Buben z żoną i stwojakiniami (siostrami żony), Bohdaną Żdanową Jackowicza i kniażna Hanną, pozywają 1509 r. o majątki neboszczyka brata ich kniazia Michała Moszkowskiego, bezpotomnie zmarłego. Kniahinia ze swej strony dowodziła, że trzyma te majątki w summie 400 kop groszy, zapisanych jej przez męża, więc wyrokiem królewskim postanowiono, pozostawić ją przy majątkach, tylko w razie powtórnego zamążpójścia, krewni męża mają prawo zwrócic jej 400 kop groszy i odebrać majątki, o których polecono wywiedzieć się kniаziеm Fedorowi Iwanowiczowi Zesławskiemu i Andrzejowi Konstantynowiczowi Prichabskiemu.[13]

W 1533 Anna kniahinia Michałowa Iwanowicza Zyżemska zostawszy wdową, zapisuje Olbrachtowi Marcinowiczowi Gasztollowi wojewodzie Wileńskiemu połowę jedną majątku ojczystego Komarycze na wieczność i 400 kop na drugiej połowie, oraz na wszystkich dobrach tnk ojczystych, jak i po śmierci męża na nią spadłych «5), co król Zygmunt potwierdza.[17] Testamentem wkrótce potem w Moszkowie spisanym, taż kniahinia Anna Michalowa Zyżemska, zapisuje temuż Olbrachtowi Gasztoldowi, wojewodzie Wilenskiemu, wiecznem prawem, dobra Dworzec, csesci swe w Komaryczach, a także części spadku w dobrach Druckich (Odruckich).[18] Zmarła bezpotomnie, jak świadczą jej zapisy na korzyść Gasztolda; niezawodnie więc była drugą żoną kniazia Michała Żyżemskiego, który z pierwszej, bliżej nieznanej Żony, pozostawił pięciu synów: Dymitra, Daniela, Wasila, Tymofieja i Bohdana, oraz córki.

Прыклад­на на пачат­ку 1480‑х гг. пры­га­д­ва­ец­ца ней­кая кня­гі­ня Фёда­ра­ва Мош­каўская, якой нале­жалі зем­лі паміж Люба­шан­скім ста­ро­ствам, ула­дан­ня­мі ўда­вы кня­зя Міт­кі Зуб­равіц­ка­га і ўда­вы пана Іва­на Хад­кеві­ча. Ю. Вольф лічы­ць, што яе спад­чын­ні­ца­мі былі Баг­да­на, жон­ка кня­зя Міха­ла Кама­рыц­ка­га, і Ган­на, жон­ка кня­зя Міха­ла Жыж­эм­ска­га, якія састу­пілі пану Аль­бр­эхту Гаштаўту свой маён­так Кама­ры­чы (у сён­няш­нім Быхаўскім раёне, неда­лё­ка ад Нова­га Быха­ва) [55]. Пры гэтым адзін з дар­чых запі­саў Ган­ны Жыж­эм­скай, склад­зе­ны каля 1531 г. у Мош­ка­ве (што свед­чы­ць пра пры­на­леж­на­сць ёй і гэта­га паселіш­ча) пры­га­д­вае так­са­ма “части спад­ку в добрах Одруц­ких” [56]. Зна­чы­ць, Друцк, Мош­ка­ва і Кама­ры­чы некалі ўтва­ралі адзін з удзе­лаў, на якія пад­зя­ля­ла­ся Друц­кае княства

∞, КН. МИХА­ИЛ ИВА­НО­ВИЧ МАН­ЧИЧ ЖИЖЕМ­СКИЙ (1440-е-1530), сын кн. Ива­на Мань­ки Дмит­ри­е­ви­ча Смо­лен­ско­го (1° дру­жи­на — кнж. Путивльская).

Документи

№ 1

[1499] 07 — . Потвер­жене пану Ста­ни­сла­ву Яно­ви­чу неко­то­рых кгрун­тов от сел Любо­шан­ское воло­сти Дуб­лян а Дол­жан отграничоных

Алек­сан­дръ, Божю м(и)л(о)стью.

Бил намъ чоломъ пана Яновъ сыл лов­чо­го пан Ста­ни­славъ и поло­жил перед нами листъ писа­ра нашо­го небож­чи­ка пана Ива­новъ Яцко­ви­ча, што.жс при­ка­за­нья опща нашо­го, коро­ля­е­го м(и)л(о)сти доб­рое памя­ти, судил людей наших Любо­шан­ское воло­сти на имя Дуб­лян а Дол­жанъ зъ его люд­ми на имя с Пил­ша­ча­ны о зем­ли паш­нои и о борт­нои, и о озе­ре, о Оле­ни, а тыи люди его иска­ли тое зем­ли под наши­ми люд­ми, под Дуб­ля­ны и под Дол­жа­ны поспо­лу с пани Ива­но­вое Ход­ке­ви­ча люд­ми а с кн(е)гини Мит­ко­вое Зуб­ре­виц­кое люд­ми, с кн(е)гини Федо­ро­вое Мош­ков­ское люд­ми, штож были наши люди любо­шан­цы отня­ли в них зем­ли их звеч­ныи пашь­ныи, сели­ща, пере­шод­ши ста­рыи звеч­ныи рубе­жи, кото­рыи были за вели­ко­го кн(я)зя Вито­въта и Жик­ги­мон­та, и рубе­жи ||[273(137)] были пока­за­ли на имя Коло­дя­зи а Купи­чо­во боло­то олиж до Рех­ты реки, а от Рех­ты по боло­ту Поло­ную и до реч­ки до Лопу­ни, до мосту, где здав­на мощи­ва­ли мостъ поспо­лу наши люди зъ их люд­ми у вели­кое доро­ги гон­ное. И досмот­рев­ши о том межи ними конец вчи­ни­ли тую зем­лю при­су­дил его людем поспо­лу с пани Ива­но­вое Ход­ке­ви­ча люд­ми а с кн(е)гини Мит­ко­вое Зуб­ре­виц­кое люд­ми, а с кн(е)гини Федо­ро­вое Мош­ков­ское люд­ми, по дел­ни­цам под­лугъ ста­рых рубе­жовъ, и рубе­жи поклалъ от: реки Лопу­ни а от мосту боло­том до реч­ки Рел­ты, а от Рехъ­ты в Купи­чо­во боло­то Коло­дяз­ми до озе­ра Оле­ня. И вину в том зало­жил пят­де­сят руб­лев гро­шеи, азжбы и наши люди ани их люди через тыи рубе­жи не пере­сту­па­ли на обе стороне.

А потом поло­жил дру­гии листъ писа­ра отца нашо­го пана Ива­нов Яцко­ви­ча, што теж с при­ка­за­нья отца нашо­го, коро­ля его м(и)л(о)сти, смот­рел людеи его Чичев­лян з наши­ми люд­ми Любо­шан­ское ж воло­сти, з Дол­жа­ны, што были им крив­ду вде­ла­ли в борт­нои зем­ли пере­шод­ши через извеч­ныи рубеж, через реч­ку Веп­ри­ню, и сами собе были новыи рубе­жи поло­жи­ли, и поло­ви­ну были в них тое зем­ли отня­ли. И он о том межи ними смот­рел и конец тому был вчи­нил, и тую зем­лю Чичев­ля­ном, бор, при­су­дил по реч­ку, по Веп­ри­ню, а на кон­цы того бору лес, и он тот лесъ при­су­дил нашим людемъ Дол­жа­нем почон­ши от боло­та Мглое до реч­ки Веп­ри­ни, и рубе­жи имъ поло­жил, и Чичев­ля­ном не велел усту­па­ти ся в тот лес по конец бору через тотъ рубеж а Дол­жа­ном в бор под тою ж виною, под пяти­де­сят­ма руб­ли гро­шеи. И про­сил насъ, абы­х­мо ему на тыи листы п(а)на Ива­но­вы дали нашъ лист потверженыи.

И мы на то ему на листъ дали. Нехаи люди его тыи зем­ли дер­жать веч­но, какъ о том пан Иван судилъ и рубе­жи поклал.

П[и]сан у Вил­ни, июл [...] день, индик(т) 2.

Пр(и) [том] были: мар(шалок) двор(ный), нам(естник) мер(ецкий) и он(икштеньский), п(а)н Гр(игорий) Стан(иславович) [Ости­ко­вич]; мар(шалок), нам(естник) нов(городский) и слон(имский), пан Лит(авор) Хреб(тович); мар(шалок), нам(естник) вол(ковыиский), пан Воит(ех) Куч(укович). || [274( 137v)]

LM №6, №321

ПЕЧАТКИ

Печаток не знайдено

ПУБЛІКАЦІЇ ДОКУМЕНТІВ

Документів не знайдено

АЛЬБОМИ З МЕДІА

Медіа не знайдено

РЕЛЯЦІЙНІ СТАТТІ

Статтєй не знайдено

НОТАТКИ
  1. Lietuvos Metrika. Knyga Nr. 3 (1440–1498): Užrašymų knyga 3 / Parengė L. Anužytė ir A. Baliulis. Vilnius, 1998., стр. 28.[][]
  2. Там же.[]
  3. Рус­ская исто­ри­че­ская биб­лио­те­ка (РИБ). Т. 27. – Спб., 1910. Сл. 20.[]
  4. Рус­ская исто­ри­че­ская биб­лио­те­ка (РИБ). Т. 27. – Спб., 1910. Сл. 21.[]
  5. РИБ. Т. 27. Сл. 33.[]
  6. НГАБ. Ф. КМФ-18 (Мет­ры­ка ВКЛ). Спр. 260. Арк. 391 – 393.[]
  7. Wolff J. Kniaziowie litewsko-ruscy ... S. 260 – 261.[]
  8. Опи­са­ние доку­мен­тов и бумаг, хра­ня­щих­ся в Мос­ков­ском архи­ве Мини­стер­ства юсти­ции. Кн. 21. – М., 1915. С. 456, 465 – 467, 469, 471.[]
  9. Опи­са­ние доку­мен­тов и бумаг ... Кн. 21. С. 402, 407. Гл. так­са­ма: Wolff J. Kniaziowie litewsko-ruscy ... S. 58.[]
  10. НГАБ. Ф. 694. Воп. 7. Спр. 832. Арк. 1 – 4.[]
  11. НГАБ. Ф. КМФ-18. Спр. 583. Арк. 113.[]
  12. Z. 6 str. 272, 273.[]
  13. Luty 11 ind. 12 (1509, S.2 k.53[][][][]
  14. S.8. k.85[]
  15. P.1 k.2[]
  16. W Wilnie styczen 27, ind. 7 (1534, Z. 1 i 2, str. 234[]
  17. W Wilnie Października 27 i 28 ind. 7 (1683, Z. 1 i 2 str. 226 i 429).[]
  18. W Moszkowie sierpnia 4 bez roku (LM. 1 i 2, str. 237.[]